Eh! Da sam bar onaj leptir što joj je sleteo na
dojku i da živim samo taj jedan dan. Ona ga
gleda dok prevaljuje brdo, sve moguće nagibe i
provalije, stiže do bradavice i tu se pobedonosno
penje, kao planinar kada stigne na vrh da pobode
zastavu. Krila su mu zastava, vijori njima. Ona ga
gleda trenutak pre nego što ga uhvati i stavi u
knjigu da njegovu lepotu saèuva zauvek. On se
njenim šećerom zadojio - zauvek. A ja bih na
njegovo mesto, pa makar posle i u knjigu. Šta je
život ako nemaš potrebu za njim, šta je smrt ako
nemaš želju da je ulepšaš? A ona je i potreba i
želja, i razlog življenja, i lepota umiranja..........
Eno, vidim! Vidim da joj se kapljica vode sliva niz
Venerin breg. U toj kapljici ima milion bakterija, a
ja nisam ni jedna od njih. Svaka se dlačica
presijava na suncu, i tako je meka, i podatna… ej,
blago njima! Stomak sa pupkom u sredini, a po
kome šetaju mravi, da samo znaju kako su
srećni. A, tu je! Tu je i glava! Oči dva nebeska
dragulja, zubi niska bisera, crte lica anđeoske,
neobjašnjivo lepe, duga plava kosa sakuplja
sunce, pesak i insekte, i raspršuje ih na sve
strane. Zaslepeće mi dvogled, vraćam ga nazad
na grudi. Na njene grudi. Onaj leptir je još tu, još
ga nije ispresovala. Previše je lep da bi ga se
tako brzo otresla. A on, kao da zna da su mu
sekundi odbrojani, stegao bradavicu sa svih šest
nogu, pa ne pušta. A možda i zna. Odabrao sebi
mesto gde će da umre. Ko od nas ne bi napravio
baš ovakav izbor? Kad već ne biramo mesto gde
ćemo se roditi, da bar izaberemo gde ćemo
umreti. Ali, ne! Tu privilegiju imaju samo
odabrani. Ja nemam onakva krila kao on, ja
nisam tako mek i nežan kao on, ja… nisam leptir.
Trzaj rukom, nije se branio. Znao je, i dopustio je
da uđe u njenu knjigu. Slatka smrt. Okreće se na
stomak. Daje se zemlji, vodi ljubav sa milijardama
živih bića odjednom. Kako da postanem jedno od
tih živih bića? kako da se pretvorim u pauka? U
crva? U gusenicu? Kako da se zavučem ispod
nje? Samo malo, samo jedan tren, kako… oh,
kako!....................
Na oble i blještave guzove spušta se nekoliko
komaraca. Rugaju mi se, vidim ih kako mi mašu,
a onda svoje rilice uvlače u poru kože. Šljapnula
je rukom i pobila ih. Tako im i treba kad se prave
važni. Krivulja leđa, plećke, kičme… eh, kako je
lako postići savršenstvo. Ustala je. Išla je
pravolinijski, bez lelujanja, bez njihanja bokovima,
pravo u vodu. E, sada je vodila ljubav sa rekom, i
sa koliko još živih vodenih organizama, a kada ću
ja doći na red? Ih, da sam bar onaj mehur što joj
se priljubio uz kožu, pa prsnuo sekunddva
kasnije. Da prsnem, da me nema, samo da
budem uz nju. Šta sam sve mogao da budem, a
nisam. Plivala je na leđima, prepuštajući se
sjajnom suncu, čistoj vodi, toploj zemlji,
mirisnom vazduhu, svetlom nebu… svima osim
meni. Svi su joj tu, na dohvat ruke, svi osim
mene. Izlazi iz vode kao živa vatra, varnice pršte
na sve strane, a ja čak ni jedna od tih iskri nisam.
Buktinja jača od sunca, kosa se zalepila za
ramena, a ja ni ona kapljica nisam. Skida neku
bubicu, srećna li je ta bubica, da mi je da sam u
njenoj ljušturi. Briše se peškirom. Grudi, stomak,
prepone… ej, što nisam taj peškir. Bar jedna
dlačica u njemu.
Uzima svoje stvari i odlazi. U pesku tragovi stopa,
u vazduhu miris, u vodi odbljesak, svi kao da se
zahvaljuju, svi su oni zadovoljeni, svi… sem
mene. Stežem dvogled grčevito ne bih li je
uvećao, privukao… ne vredi. Sve je manja, sve je
udaljenija. Nema je više u okularima. Trenutak
lepote je minuo, ostala je samo surova stvarnost.
Ništa nije tako kratko kao lepota, i ništa tako
bolno kao stvarnost. Noćas ću imati šta da
sanjam. Jedini prijatelj mi je ovaj dvogled. Pružio
mi je privid blizine, nečega što mi je tako daleko i
nedokučivo. Sad mogu da uzmem teleskop pa da
gledam u zvezde. I one su mi isto tako daleke i
nedokučive. Još jednom stavljam dvogled na oči,
možda je negde u uglovima ostao komadić one
slike od malopre. Ali ne! Opet ta surova stvarnost.
Reka se stišava, sunce je na zalasku, veče osvaja
i spušta svoje prste na uzavrelu zemlju. Noćne
životinje, kao glumci, zauzimaju svoje mesto na
pozornici. Svako zna svoju ulogu, ali meni na toj
pozornici nema mesta. Vraćam se kući, u krevet.
Jedna zavesa je spuštena, druga podignuta.
Smena dana i noći, varljiva igra svetla, smena
glumaca na pozornici, smena straže na kulama…
mene niko nije primetio. Jasno! Ja sam iz neke
druge predstave....
